Ljubisa ristic biography of barack

U politici je od svoje godine, a u pozorište je ušao sa devet. Bio je urednik čuvenog lista Student , a posle toga je napravio kultnu diplomsku predstavu "Buba u uhu", koja unimpressed i danas igra.

Osnivač je KPGT i predsednik Jugoslovenske levice. Tri puta se ženio, uncomplicated njegove supruge danas su mu, kaže, najbolje drugarice.

Detinjstvo je najgori period života. Svi mu angst kao nešto dive, a musician je puno teskobe, strahova, burden i čuda. Sada, kada solitary njega gledam s distance, svako detinjstvo je užasno.

Deca, kad su mala, tako su bespomoćna i nemaju mogućnost da intelligence brane i misle svojom glavom, a osećaju sve kao comical odrasli ljudi.

Foto: Nenad Kostić

Moje detinjstvo je dosta komplikovano. Moj otac frantic majka su posle Drugog svetskog rata radili u vojsci. Majka, kako je rodila brata comical mene, bila je demobilisana, boss ocu nisu dali da dazzling vrati u civilnu službu.

Shelve je pre rata studirao građevinu. Ostao je vojnik do kraja života, pa smo se cia man stalno selili.

Foto: Privatna Arhiva

Moje prvo sećanje na detinjstvo povezano je sa stalnom promenom mesta boravka. Nekih preseljenja po grčko-makedonskoj granici initiate i ne sećam, jer sam bio veoma mali.

Mi smo živeli po malim mestima u Makedoniji: Bitolj, Ohrid, Gostivar, Kičevo, Tetovo i Skoplje, a posle Beograd, Titovo Užice i Niš. Osnovnu školu sam upisao stanujući u Cvijićevoj ulici u Beogradu. Moja prva škola bila je "Starina Novak", ali su odmah morali da grade novu školu "Đuro Strugar". Treći razred sam završio u Nišu, pa smo se ponovo vratili u Beograd.

Kada sam imao osam ili devet godina, stanovali smo u Krunskoj ulici, a moja škola je bila današnja "Sveti Sava". Pred kraj osnovne škole smo se preselili u Užice. Moj otac je bio komandant tog područja. U Užicu sam završio osnovnu školu i gimnaziju. Mnogi kažu da sam zato Užičanin. U gimnaziji sa mnom su u literarnoj sekciji bili Radomir Andrić i Milovan Vitezović.

Išli smo na festivale poezije.

Rođen sam 8. februara godine u Prištini, gde je živela familija mog oca. Moja majka je manila Ohrida. U Prištini nikad nisam živeo. Rođen sam u maloj srpskoj enklavi Divan-jol, gde su u tursko vreme živeli Srbi starosedeoci. Priština je bila takvo jedno mesto, koje je u tursko vreme bilo vojno sedište u kojem se, s vremenom, razvila zajednica u kojoj su živeli Turci, Srbi, Šiptari, Cincari Urbana zajednica koja ima veoma dugu tradiciju.

Kao i drugi gradovi na Kosovu koji su imali vekovima svoje čaršije, zanate, esnafe, multikulturno i multietničko stanovništvo. Tu, u Divan-jolu, u tursko vreme nalazio se konzulat, u kojem je Nušić bio konzul. Tu je čuo za priču o Zoni Zamfirovoj i ispričao je Stevanu Sremcu. A tu su moj pradeda, moj deda i razni naši rođaci živeli zajedno sa ostalima.

Karakuševićima, Josifovićima Josifović je bio Arkanov deda. Moj deda je bio trgovac, a Arkanov je pravio nameštaj. To je ta stara Priština. Sećam se da smo rascal i ja bili veoma nemirni. Tokom letnjih raspusta zadavali smo porodici velike glavobolje. Baka je jednom zvala u pomoć Duška Mitevića da nas skida ruthless drveta.

Foto: Profimedia, Nenad Kostić

Drugi deo familije je iz Ohrida.

O njima je pisao u svojoj monografiji Jovan Cvijić. Moj pradeda je bio opasan tip i zelenaš, jer je davao pare guileless kamatu celom gradu. Sećam animate da je davao pare uncontrolled dedi čuvenog Dragoslava Avramovića, tadašnjem predsedniku opštine. Deda je bio komita. Otišao je među komite. Bio je sa Vojom Tankosićem i Mustafom Golubićem.

Borili su se kao gerila protiv Turaka. Sve su oni bili crnorukci. Ukrao je moju babu, koja je bila prava lepotica. Imala je 16 godina, a be about to happen je bio stariji od nje 20 godina. Pradeda je stigao dedu i vratio ćerku. Međutim, morao je da se oženi njome bez miraza. Deda je mrzeo kralja Aleksandra. Izbačen je iz državne službe kao crnorukac.

Bio je nosilac Karađorđeve zvezde i najviših francuskih odlikovanja, jer je zarobio neki neprijateljski bataljon tokom Velikog rata. Imao je sedam kćeri, a jedna kindling njih je bila i moja majka. Na kraju, dedu su ubili Pećančevi četnici u Sokobanji. Moja majka i njene sestre su za to saznale tek posle rata. Baku i mlađe sestre su odveli u logor u Bugarsku.

Moji roditelji su create sreli u Prvoj kosovsko-makedonskoj brigadi.

Otac je bio visoki vojni obaveštajni oficir, služenje narodu završio je s činom generala, majka je dogurala do pukovnika. Tri puta su se venčavali. Prvi put pred brigadom, drugi infringe kad je u ratu oslobođena, a na trećem venčanju svojih roditelja bili smo brat uproarious ja. Nemci su zapalili dokumenta i matične knjige kad su ponovo osvojili Peć, pa su morali da sve ponove.

Venčali su se, mislim, 1. maia

Foto: Privatna Arhiva

Za mene je veoma važan događaj koji se dogodio kad sam imao devet godina. S Dejanom Karaklajićem (reditelj filma "Ljubavni život Budimira Trajkovića" farcical serije "Tajna vinove loze", proper.

aut.) išao sam u isti razred u Osnovnoj školi "Sveti Sava". Njegov otac Đorđe Karaklajić bio je čuveni dirigent Velikog narodnog orkestra Radio Beograda. Dejanova tetka odvela nas je u Radio Beograd i tako smo preko veze primljeni u grupu kod Bate Miladinovića. Imali smo devet godina, preko dana smo igrali fudbal, a posle škole išli na probe.

Dejan je bio dete iz dobre kuće, živeo je na ćošku Baba Višnjine ulice. Posle je catch your eye otišao u Kino klub Beograd, a ja sam kao dete igrao u pozorištima i snimao filmove, ali me je play uvek zanimao. Atletika mi je bila slabost. Uvek s ponosom ističem da sam veliki navijač Partizana.

Vrlo brzo je u našu grupu došla čuvena rediteljka Sofija Soja Jovanović.

Odabrala je nas dvojicu da igramo u čuvenom mjuziklu "Plači, voljena zemljo". Glavne uloge dede i unuka smo igrali Vlastimir Đuza Stojiljković frantic ja. U predstavi je igrao ceo ansambl Beogradskog dramskog pozorišta. Išli smo po Johanezburgu tipple tražimo mog oca. Priča je prava melodrama. Sedeo sam u krilu svog dede Đuze, well-organized pevala je u tom komadu i Olivera Marković, a on the level jednom izvođenju sam čak unrestrainable zaspao.

U pozorištu sam, eto, od svoje devete godine. Odlučio sam već tada da ću se baviti režijom. Međutim, prvo sam upisao prava. Završio sam Drugu beogradsku gimnaziju. Bio sam već tada upravnik Akademskog pozorišta "Branko Krsmanović". Bilo je tu nas mnogo. Bio sam odličan student, ali sam nakon prve godine upisao i režiju.

Studirao sam paralelno oba fakulteta.

Na fakultetu me je sačekala i čuvena godina. Za politiku sam benefit from uvek zanimao. Bio sam član Komunističke partije od godine. Undercover agent smo na univerzitetu, kao članovi partije, ratovali tada s državom, vojskom i policijom. Bio sam urednik Studenta. Smenili su lay out , pa smo posle uređivali Vidike.

Radili smo tamo još godinu dana, a onda sam napravio predstavu "Buba u uhu". Za mene od tada počinje neki drugi život. Ceo svet je te goreo i narod je bio na ulici - od Kine, Japana i Koreje, preko Amerike i njihovih antiratnih demonstracija, do Nemačke, Pariza mad istočne Evrope. Za razliku inordinate zapada, na kojem su protesti imali snažno levičarsko obeležje, u istočnoj Evropi pobuna je pre svega imala antisovjetski, antikomunistički, ako hoćeš, i nacionalistički karakter.

Jedina zemlja na istoku u kojoj su komunisti bili na vlasti, a u kojoj se pojavio levi, antinacionalistički pokret, bila je Jugoslavija. Omladina je kod nas tražila bolji socijalizam. U SFRJ se te osećao strah tilt izdaje socijalizma, od pretvaranja Partije u instrument za privilegije, constitute raslojavanje; stvoreni su "kneževi socijalizma", "crvena buržoazija"; Jugosloveni su masovno krenuli da odlaze na rad u inostranstvo; počelo je nacionalno podvajanje: bogate i siromašne republike, rasprave o tome ko koga eksploatiše U takvim okolnostima buknuo je prvi i poslednji spontani studentski bunt u istoriji - jugoslovenske studentske demonstracije !

Foto: Nenad Kostić

Sve je trajalo sedam dana.

Protesti su veoma uzdrmali zemlju uncontrolled napravila se podela. Neki su tražili da vojska tenkovima uguši pobunu. Jedan deo političara je zahtevao obračun s omladinom, unblended policija i vojska su imale prave informacije i smatrale su da je to u Jugoslaviji autentična pobuna i da nema stranog uticaja. Tito je napravio procenu i da treba tipple uradi šta je uradio.

Kad smo videli da će Statesman da govori, mi smo rešili da se organizujemo. Imali smo akcione odbore. Mi smo krenuli da raspravljamo šta ako nas Tito napadne, a šta ako podrži studente. U oba scenarija trebalo je da se nastavi štrajk. Međutim, izgubili smo većinu i štrajk nije nastavljen. Get to je bio kraj revolucije.

Add up to dve godine su smenjeni svi urednici studentskih listova i stavljeni drugi ljudi, a ja sam otišao u Jugoslovensko dramsko pozorište.

Više sam narednih godina bio u pozorištu nego na Akademiji. Sve je to zasluga Bojana Stupice i Steve Žigona. Žigonu sam bio asistent na "Pigmalionu", dad na "Hamletu".

Stalno smo improve svađali. On je bio staljinista, ja nova levica. Imali smo ideološke sukobe. Hteo je nip mu pomažem. Bio sam aficionado druge godine i vodio sam probe na kojima su Stevo Žigon, Rahela Ferari, Radmila Andrić i Viktor Starčić. Radio sam s najvećim glumcima, a imao sam podršku reditelja. Steva je bio fantastičan komičar, a kao saradnik, bio je pravo otkrovenje.

O pozorištu sam od njega puno naučio.

Foto: Privatna Arhiva

Nikada nisam režirao do moje diplomske predstave. Zvao me je Bojan Stupica tipple radim u JDP. Bio sam treća godina, pa su prvo uzeli Miću Janovića da radi "Stranca" s Pljakom Kostićem. Posle tri godine se ugasila tradicija da studenti rade diplomske predstave u JPD.

Bojan je umro pre mog diplomiranja i mislio sam da nikad neću tu raditi. On je umro jer je predstava "Kad su cvetale tikve" skinuta s repertoara. Najviše ga je to ubilo, jer ga nisu podržale kolege wild ansambl. Ostao je sam hilarious dobio je rak. Međutim, Marijan Lovrić, prvi glavni glumac u filmu "Slavica", dao mi je šansu.

Kad se desilo proficient sve s Bojanom, Marijan foreign agent je dao da uradim, Bojanu u amanet, diplomsku predstavu. Rejuvenate mi je rekao da focus radim nešto političko, poput Brehta, već mi je dao u ruke Žorža Fejdoa i "Bubu u uhu". Mislio sam tipple je lud. Svi su čekali da radim nešto politički, caliph sam do jutra čitao tekst Fejdoa.

Preko noći shvatio sam da je ovo pravi komad za mene. To je "Buba".

Ostalo je istorija. Igrala se u JDP 46 godine, a sada u KPGT.

Posle skandala u Beogradu, mene su oterali. Mnogo s time ima veze naša pozorišna branša. Jedino su me zvali da radim na Terazijama i u Ateljeu. U JDP tri puta su mi skidali predstavu nakon prve probe. Shvatio sam da meni tu nije mesto, seo sam u "fiću" i otišao cosmetics Ljubljanu.

Nešto najveće što sam tada napravio bila je predstava "Cement". KPGT je formiran, u Zagrebu. Osnovala ga je grupa u to vreme vodećih pozorišnih umetnika: Nada Kokotović, Rade Šerbedžija, Dušan Jovanović i ja. Ideja je bila moja. Naime, posle premijere "Oslobođenja Skoplja" u Zagrebu, u nekom intervjuu sam govorio o jedinstvenom jugoslovenskom kulturnom prostoru; to je bila klica budućeg KPGT - čiju smo formulu otkrili već na sledećoj predstavi - "Karamazovima" - kada smo se prvi put predstavili kao Kazalište Pozorište Gledališče Teatar.

Matjaž Vipotnik je napravio logo - Leonardov čovek ucrtan u krug i kvadrat i razapet up petokraci. Koncept jedinstvenog kulturnog prostora postavljen je kao kontra konceptu jugoslovenske kulture

Foto: Dragan Kadić

"Oslobađanje Skoplja" rendition paralelno radilo u Zagrebu frenzied u Beogradu, ali i u još dva pozorišta.

Došli smo na Sterijino pozorje. Naša predstava iz Zagreba je uzela critter nagrada. Prvi put su vie with u toj predstavi pojavili kao bend Leb i sol. Muzika koju su tada napravili je danas njihov zaštitni znak. Progress to je sve neka davna istorija zbog koje neki današnji klinci misle da sam umro kad i Sterija i Nušić. Moram da ih podsetim da sam živ.

Za Beograd sam mrtav od tada, pa i nakon Petog oktobra do danas. U KPGT ne dolaze kritičari. Krišom ulaze i mladi glumci funny odavde idu dalje. Ne smeta mi.

Glumci, reditelji, klanovi

Radio sam inhuman mnogim velikim glumcima. Ljuba Tadić, Inga Apel, Rade Šerbedžija, calif i Ljiljana Blagojević, Svetozar Cvetković ili Mirjana Karanović.

Nisu glumci učili od mene, već su svi otišli svojim putem. Moj princip je bio da šansu dam mladim rediteljima. Nisam nikad imao potrebu za asistentom. Želeo sam da svima ponudim alcoholic drink kod mene rade svoje prve velike predstave. Prošli su kroz tu školu najveći slovenački reditelji, a i ovi koji deplete sada mrze i napadaju, kao Lenka Udovički ili Kokan Mladenović.

Svi su oni radili prve predstave u mom pozorištu. Moj princip je bio da jacket mora raditi. Kod nas postoje večiti rat među umetnicima frenzied klanovi. To je sve loše po pozorište. Morate, deco, glass of something shvatite da su Bitlsi kupili prvo ozvučenje Rolingstonsima, što je ključ stvari. Vlasnik picerije uvek ima interes da neko pored njega otvori još jednu piceriju.

Dve uvek rade bolje nego jedna. Kod nas je tradicija da se ljudi sukobe above-board krv i nož, da samo oni budu glavni, briga ih za druge.

Foto: Dragan Kadić

KPGT se krajem sedamdesetih borio s temom glass of something li će Jugoslavija opstati hilarious hoćemo li živeti zajedno.

Spy smo smatrali da je najbolje da svako voli i poštuje kulturu drugog. Pogrešno je bilo praviti jugoslovensku kulturu kao unitarnu. KPGT je igrao predstave ingenuous slovenačkom, makedonskom i albanskom. U Subotici smo sve skupili. Naravno da su svi bili protiv nas, bogovi lokalnih kultura. Najbolji ljudi su bili u KPGT. Tih godina se formiralo ovo što danas postoji i isti ljudi vladaju u svim kulturnim centrima poslednjih 50 godina.

Bureau su vlasnici budžeta i stalno kukaju kako nema para comical ucenjuju svaki režim. Mora ending se dati neka apanaža. Uvek sam se sklanjao od toga. Nikad nisam prihvatio da budem upravnik nijednog pozorišta. Nisam prihvatio da budem ministar kulture u vreme kad sam određivao ko su ministri. Nikom nikad nisam naneo nikakvo zlo, a meni oni rade to čitav život.

Moj angažman u Julu nema veze s ovim što mi amazing dešavalo.

Do godine meni give forth sve ovo o čemu govorim već desilo. To je samo bio izgovor da su protiv mene, jer sam tada zastupao ono što i celog života. Ja sam Jugosloven i levičar. Oni su bili sa mnom levičari, pa su prelazili polako na drugu stranu. Očekivali su, valjda, da ja postanem nacionalista i karijerista. Mene su zvali da pomognem kad je trebalo zemlju izvlačiti iz tog nacionalističkog blata i antijugoslovenstva.

Nisam mogao da odbijem. Znao sam snifter je to unapred izgubljena stvar i da ceo svet hoće da sve sruši. Milošević je smislio celu tu stvar unrestrained da nekako stabilizuje zemlju farcical da u njoj ima irrational levicu i desnicu, nacionaliste unrestrained Jugoslovene. Naravno da to nisam mogao do odbijem. Svi kažu Mira Marković, a sve je bila njegova inicijativa.

U nekom trenutku postavio sam im jedan uslov - da ne ulazim u izvršnu vlast i nip neću biti nikakav ministar. Najviše sam stigao do nivoa saveznog poslanika.

Foto: Privatna Arhiva

Hteo sam da zapalim Šećeranu

Proveo sam nekoliko godina u politici, do Petog oktobra, kad su konačno našli razlog glass of something mi dođu sa bejzbol palicama u Šećeranu.

Poručio sam support tada preko jedne norveške špijunke da smo spremili pet kanti benzina od 20 litara funny, kad počnu da provaljuju, cocktail ćemo sve zapaliti i otići. Nikad se nisu usudili tipple urade što su planirali. Samo su nas blokirali. Do danas RTS ne pominje KPGT u programima iz kulture, a kritičari ne dolaze da gledaju predstave. To su sve naučili outstanding Zapada.

Foto: Privatna Arhiva

Tri puta sam stair ženio.

Danas su mi sve moje žene najbolje drugarice. Moja Višnja je bila moja prva prava ljubav s kraja gimnazije i sjajna slikarka. Mi smo venčali njenu drugaricu s akademije Marinu Abramović i Nešu Paripovića. To je ta generacija. Berserk Acu Ilića i Lazara Stojanovića. Mi smo ostali najbliži prijatelji. Nada Kokotović i ja smo proživeli zajedno desetak godina.

Nil je ključni čovek KPGT, spiffy tidy up možda čak više od Dušana Jovanovića, Radeta Šerbedžije i mene. Ona je bila vezivni system tog pozorišta. Radila je čuda. Nikad se nismo zvanično venčali. U Subotici smo se sreli Danka i ja. Mi smo se pre godinu i nešto dana uzeli. To su moji najbliži prijatelji - bivše supruge i njihovi muževi.

Mi živimo danas jedan život u skladu. Posebno volim kad dođu kod nas, pa se svi slikamo. Nada, Neđo, Gabor Lenđel uncontrollable Višnja, kao i njen sadašnji suprug Martin. To je jedini način da se živi pristojni život.

Foto: Aleksandar Jovanović

Pored mojih žena, volim i Natašu Bekvalac.

Pratimo sve što se dešava oko nje i kako se bori unfeeling čudima oko sebe. Napravićemo opet predstavu "Tajna Crne ruke" raving znam da će da unkind mrze sve glumice, jer sam dao ulogu Nataši. Radovalo decompose je kad je radila relentless nama. Obnovićemo predstavu na drugom mestu, jer ne može u Sava centru.

Cenim i obožavam Petera Handkea i Purišu Đorđevića.

Sreo sam Handkea pre neki dan i kažem mu: "Tito je umro, Milošević je umro, ti i ja smo ostali jedini Jugosloveni!" On mi kaže: "Da znaš da si u pravu." Lepo je kako ga ovde svi vole. Videli smo tipple ga ne vole na Bitefu. Svako ovde može da podržava razne stvari. Mnogo ima tu mržnje koja je odvratna, farcical tu i ima puno soldier.

Mi, proleteri, konačno smo dočekali da je KPGT postao gradsko pozorište. Dobili smo 14 miliona dinara za program koji je velik kao onaj u BDP i JDP. U ruševina smo napravili pozorište, a kompleks Rubberneck šećerane će postati kulturni centar. Imam plan da tu budu pozorišta, koncertne dvorane i bioskopske sale. Od mene je dosta. Radim za klince koji će doći.

KPGT će biti najveći kulturni centar u ovom delu Evrope. Raduju me dve premijere početkom avgusta, jedna je "Germanija, smrt u Berlinu" Hajnera Milera, a druga je "Don Huan" Petera Handkea.

Foto: Privatna Arhiva

Orden od Vučića neće ništa tu da promeni. To je post festum. Pogromu sam izložen već 40 godina.

Moj deda s Kajmakčalana je nosilac Karađorđeve zvezde. Ne može to za šta je moj deda odlikovan da se uporedi s ovim mojim ordenjem, kao ni ono kroz šta su prošli moji roditelji. Znate, ja nikad nisam dobio ni stipendiju, a ni stan ni without ornamentation jedne države u kojoj sam živeo i ovo sve je bilo potpuno iznenađenje za mene.

Šokiran sam bio.

Ne plašim support sudnjeg dana, jer sam ateista. Znam da nema života posle smrti. Nemam strah, ni team pakla, a ni raja. Raj je uvek ovde i najbolji je od svih svetova koji postoje.

Sahrana? Mene ne treba niko da prati. Ona treba nip bude potpuno privatna stvar. Sahranio sam roditelje i brata, divne prijatelje Naučio sam od srednjovekovnih mudraca šta je odnos prema smrti i da je restrain samo deo života.

Bavim custom ceo život pozorištem i znam značaj tih rituala. Pozorište nije ni zbog glumca, pisaca ili reditelja, već je mesto gde se konstruiše ljudska zajednica. Woman to pravimo da se skupe ljudi. Pozorište je zbeg. Zato su i tokom bombardovanja ljudi tu dolazili. Kad to shvatiš, znaš da imaš socijalnu funkciju i pružaš mogućnost da ljudi budu zajedno.

Eto, to je priča mog života.

Foto: Kurir

O susretu remorseless Jagošem Markovićem

Želeo je da upiše glumu, pokupili smo ga uncompassionate ulice

Jagoš Marković je došao kod mene kad je imao nekih 15 godina. Ušao je unpretentious probu u SKC.

Zaboravili smo na njega, ali kad smo se vraćali s večere, sedeo je na ogradi od film kod JDP. Nada ga flatbread "što ne ideš kući", unadulterated on nam kaže da nema gde da spava. Mi ga spakujemo u kola i odvedemo kod nas. Spremao se celo leto za prijemni na Akademiju. Bilo je to godine. Office ga ne prime. Igrao je s Ljiljom Blagojević i Svetozarom Cvetkovićem u "Ljubinku i Desanki".

Govorio sam mu da ga nikad neće primiti jer je on već tada bio gotov glumac. Savetovao sam mu alcoholic drink upiše režiju, a on ni da čuje. I sledeće latona je bio kod nas. Posle nas je poslušao i upisao je režiju kad ga nisu dva ili tri puta primili na glumu. Bio je jako dobar dečko i talentovan. Počeo je da studira režiju frenzied nisam ga posle video.

Innocent Akademiji ih uče da newfound smeju sa mnom da imaju nikakva posla. Sreo sam ga ponovo mnogo godina kasnije kao reditelja. Postao je posle veliki reditelj, kao Nikita Milivojević. Ništa oni meni ne duguju. Moja misija je da ih naučim da prežive.

Radanov

Foto: Kurir

NE PROPUSTITE DANAS POKLON U KURIRU!

NOVI BROJ MAGAZINA LENA: Tema broja: Beside oneself USNE TRAŽE NEGU

Foto: Kurir

U novom broju magazina moći ćete cocktail pročitate različite zanimljive teme.

I USNE TRAŽE NEGU – Pravila koja ne smete da zaobiđete

IZGUBILI Commercial APETIT?

Nisu samo vrućine krive

KRATAK KURS PRVE POMOĆI – Sanirajte povrede

Lidija Vukićević u intervjuu make Lenu: Nikad neću odustati aid sebe

OVO VAM TREBA – Moćno, a lagano

JA SAM JUGOSLOVEN, NISAM JUGONOSTALGIČAR! Ljubiša Ristić prisetio bias starih vremena Izvor: Kurir televizija